Siniša Gavrančić ispunio očekivanja i doveo Vojvodinu na tron

Bio je to poziv koji se ne odbija

Siniša Gavrančić sa šampionskim timom Vojvodine

Planovi vrlo često umeju da se iskomplikuju. To najbolje znaju u redovima najboljeg odbojkaškog kolektiva na ovim prostorima u poslednjih mnogo godina. Vojvodina je na kraju sezone konačno imala razloga za radovanje. Sezona je bila naporna, možda nikad psihički napornija, kako za igrače, a još više za stručni štab i upravu kluba. Kada se podvukla crta, posle dosta poteza o kojima će se pričati i koji će se analizirati, ali jedan je svakako bio pravi – postavljanje Siniše Gavrančića na mesto prvog trenera. Tako misle pristalice "lala", brojni ljubitelji odbojke, a na kraju sezone se u redovima novosadskih crveno – belih, ipak slavilo.
Najpre nisu osvojili Super Kup, potom rana eliminacija iz Evrope, neočekivani kiks u Kupu Srbije, pa i neka malo lošija izdanja u završnici mini lige (doduše kada se već znalo da će u plej – of sa prve pozicije), nisu ih poljuljali kada je bilo najpotrebnije, pa je nekadašnji igrač, a dugo vremena trener u Vojvodini, uzdignutih ruku dočekao kraj poslednjeg meča sezone.
- Naravno da sam zadovoljan kako je sve to na kraju ispalo. Plej – of smo odigrali na nivou koji je bio potreban da se osvoji nova titula šampiona i koji je trebalo da bude i tokom lige, ali... Tempirali smo formu za najvažnije, odnosno jedini postavljeni cilj koji nam je preostao.

Siniša Gavrančić na delu

Pre starta plej – ofa, u mini ligi, Vojvodina je imala nekoliko neočekivanih poraza. Da li je to malo poljuljalo i dovelo u pitanje samopouzdanje?
- Upozoravao sam igrače da tako nešto može da se dogodi, ali je možda malo i realno da dođe do opuštanja kada se zna da ćemo sa prve pozicije u plej – of. Ali motivacija, pristup i koncentracija koju su imali igrači kroz plej – of, govori da im samopouzdanje nije bilo poljuljano.
Da li je preuzimanje uloge prvog trenera posle svega što se desilo pre toga, bio veliki rizik za trenera debitanta u najjačoj konkurenciji?
- Mnogi su mi rekli da ne bi uradili isto što i ja u takvoj situaciji. Ali ja sam dete Vojvodine, uz to želim da se bavim trenerskim poslom ozbiljno. To je bila prilika koja mi se ukazala i koju sam želeo da iskoristim. I mislim da jesam.
Šta je to što je za kratko vreme trebalo da se promeni u ekipi koja je u svojim redovima imala mnogo dobrih igrača?
- Kao prvo, zbog velikog broja utakmica, a nekada ih je bilo i tri nedeljno, ekipa nije imala vremena za trening. Plan mi je bio da malo pojačamo rad u periodu kada nije bilo mnogo mečeva, trebalo je malo poraditi i na psihologiji i samopouzdanju igrača, posle nekih neplaniranih rezultata, ali i trebalo je pronaći prave igrače koji su spremni da iznesu sav teret do kraja sezone. Imao sam neko svoje viđenje ko bi koliko trebalo da igra, kad nam je potrebno iskustvo, pa sam šansu dao velikom broju igrača. Iskristalisala se postava koja je u plej – ofu odigrala najviše. Imali smo mnogo dobrih igrača, konkurencija je bila jaka, što je bio samo plus, a mislim da su neki treninzi bili čak kvalitetniji od utakmice jer je motivacija bila veća.
Koliko je poznavanje velikog broja mladih igrača od ranije bilo ključ uspeha?
- Sa Vučićevićem, Mehićem, Simićem, Todorovićem, Perićem, Kujundžićem i Kovačevićem se poznajem šest godina. Prošli smo mnogo toga zajedno, sazrevali su kao igrači, a i ja sa njima kao trener, poznajem im sve vrline i mane. To je u ovakvim situacijama vrlo bitno. Baš kao i podrška koju sam imao od predsednika Zbiljića i direktora Boškana i Salatića, kada sam donosio neke možda teške odluke. Ispostavilo se kasnije da su one bile prave, ali mnogo znači za mladog trenera kad uprava kluba stane uz njega. Sve pomenuto mi je mnogo olakšalo posao.
Crvena zvezda se u finalu, kao i tokom cele sezone, pokazala kao tim koji može da ugrozi namere Vojvodine. U Kupu im je to pošlo za rukom, a u finalnoj seriji plej – ofa su već prvi meč dobili u Novom Sadu.
- Pre početka finala spremao sam igrače na tu mogućnost, da protivnik može da igra dobro, da će svakako biti momenata njihove odlične igre, ali isto tako smo svi znali koji je naš krajnji cilj. Bili smo spremni za svaki poen, svaki set, za svaku utakmicu. Jako dobro smo odreagovali i odgovorili već u drugoj utakmici i tada je sve postalo lakše. Igrali smo odgovorno, bili ubedljivi, čak blokerski dominantni kao nikada pre, a na tome smo stvarno dosta radili. I rezultat nije izostao.
Kao ozbiljan klub, Vojvodina verovatno već sada ima planove za narednu sezonu. Za početak, sa Sinišom Gavrančićem pored klupe ili...
- Da, dogovorili smo se da nastavimo saradnju. Nije bilo razloga za drugim ishodom. Ciljevi Vojvodine su uvek najviši. To se odnosi na sva tri trofeja u domaćoj konkurenciji, kao i novom pokušaju da se domognemo Lige šampiona. Uz to, neka filosofija je da uz recimo dva pojačanja, šansu treba davati igračima koji su stasali u odbojkaškoj školi Vojvodine, da iz nje veliki broj igrača jednog dana budu uzdanice kluba i srpske odbojke.

Siniša Stojmenović